N
a­kon što je pje­sma „Je­dan dan lju­ba­vi” pre­ma go­di­šnjim re­zul­ta­ti­ma air­playa na hr­vat­skim ra­dio sta­ni­ca­ma pro­gla­še­na za naj­slu­ša­ni­ju pje­smu u 2015. go­di­ni, Ma­si­mo Sa­vić je sa­mo­ga se­be ski­nuo sa tro­na, pr­vo nu­me­rom „Kla­dim se na te­be”, a tr­ku sa sa­mim so­bom na­sta­vio i u 2016. ra­dij­skim sin­glom „Ne dam gri­je­hu na te­be”.
Hr­vat­ski umjet­nik ne od­u­sta­je od al­bu­ma jer, ka­ko ka­že, to je pra­vi put za jed­nog umjet­ni­ka.
- Ako od­u­sta­ješ od al­bu­ma ti­me od­u­sta­ješ i od umjet­no­sti. Sin­glom se ne mo­že po­ka­za­ti od­re­đe­no mi­šlje­nje ko­je ima­te u svom dje­lu i šta že­li­te tim dje­lom re­ći. Ka­kvo je va­še raz­mi­šlja­nje o svi­je­tu uop­šte u tom tre­nut­ku. Ta­ko da ja na sre­ću još uvi­jek pro­da­jem al­bu­me. Mo­žda se lju­di pi­ta­ju ka­ko uspi­je­vam? Ta­ko što ih ra­dim iskre­no i mi­slim da se ba­vim umjet­noi­šću, a ne ne­kim ka­fan­skim po­slo­vi­ma. Ja na­pre­du­jem u svo­joj umjet­no­sti, pre­da­jem na ra­znim vi­so­kim ško­la­ma ton i teh­no­lo­gi­ju sni­ma­nja, ta­ko da ako ni­si tu slu­čaj­no i ako stvar­no vo­liš to što ra­diš mi­slim da uspjeh ne mo­že iz­o­sta­ti – ka­že Ma­si­mo Sa­vić.
Hr­vat­ski umjet­nik i in­ter­pre­ta­tor se i te ka­ko raz­li­ku­je od svo­jih ko­le­ga ko­je na­zi­va­mo mu­zi­ča­ri­ma i umjet­ni­ci­ma. Po pri­ro­di per­fek­ci­o­ni­sta on je 100 po­sto uklju­če u ono što ra­di od sni­ma­nja, svi­ra­nja gi­ta­ra do pje­va­nja i pro­duk­ci­je. On uklju­ču­je mak­si­mal­no i svo­ju po­ro­di­cu u stva­ra­nju. Uvi­jek tra­ži od su­pru­ge i kćer­ke da za­jed­no od­lu­če šta će sni­ma­ti i ka­ko što zvu­či. Tek ta­da do­đe taj ula­zak u stu­dio. I tu se raz­li­ku­je od ve­ći­ne mu­zi­ča­ra jer se on „zno­ji” na te­re­nu. Pro­sto iz nje­ga iz­la­zi sva strast i že­lja da sve to bu­de sa­vr­še­no.
- Mi­slim da sam tek pri­je 10-ak go­di­na po­stao svje­stan se­be. Vr­to­gla­vi uspjeh na po­čet­ku ka­ri­je­re na­tje­ra vas da sta­vi­te svo­ju sli­ku na ekra­nu i mi­sli­te da ste sve­mo­gu­ći da vas ni naj­te­ži po­ro­ci ne mo­gu po­vri­je­di­ti. On­da na­stu­pa otre­žnje­nje, me­ne je na­ža­lost za­de­sio rat. Ali tek pri­je 10 go­di­na ja pre­u­zi­mam pot­pu­nu kon­tro­lu nad svo­jim mu­zič­kim ži­vo­tom. Pri­je ni­je bi­lo ta­ko. Pri­je ja ni­sam bio u stu­di­ju, ni­sam bio u pri­li­ci to­li­ko da ra­d­m na pje­sma­ma ko­li­ko sam že­lio. Sa­da ja­ko do­bro znam, imam pot­pu­nu kon­tro­lu i po­dr­šku mo­je po­ro­di­ce.
Ma­si­mo ra­di sa jed­nim dis­ko­gra­fom već 13 go­di­na i nje­ga in­te­re­su­je sa­mo zdrav od­nos i ista po­sve­će­nost.
- To zna­či da ja pa­šem akva­ri­ju­su i da akva­ri­jus pa­še me­ni. I ka­da je već to ta­ko ni­sam bio lud pa da pri­sta­nem na ne­ke po­nu­de ti­pa, „pre­đi ti kod nas bi­će tu ko­ji euro vi­še”. Me­ne to ni­je in­te­re­so­va­lo. Me­ne in­te­re­su­je sa­mo tim sa ko­jim ja ra­dim. Da tim go­ri za tim što ra­di isto kao i ja i ta­da su se po­če­li po­ka­zi­va­ti ve­li­ki re­zul­ta­ti. Ni­ka­da ni­sam oče­ki­vao da ću ja pu­ni­ti ve­li­ke dvo­ra­ne jer mi­slim da mo­ja mu­zi­ka ni­je za ma­sov­nu upo­tre­bu. Ov­dje je, ipak, po­pu­lar­na mu­zi­ka ko­ja ne aso­ci­ra na uz­vi­še­ne vri­jed­no­sti ljud­ske du­še, već mu­zi­ka ko­ja po­zi­va na der­nek, pre­lju­bu, us­put­ni seks.... Ta­kva je mu­zi­ka kod nas po­pu­lar­na. To je mu­zi­ka ko­ja aso­ci­ra lju­de na ni­ske ži­vot­ne stra­sti. Ali ka­ko pri­pa­daš ta­kvom svi­je­tu on­da ta­kvu mu­zi­ku i pra­viš. Ja sam uvi­jek pri­pa­dao mi­kro­svi­je­tu, to je­ste ma­nji­ni i nor­mal­no je da su in­te­lek­tu­al­ci na Bal­ka­nu u ma­nji­ni. Je­dva če­kam dan ka­da će in­te­lek­tu­al­ci bi­ti ve­ći­na, ka­da će ne­sta­ti kri­mi­nil, ka­da će ra­di­ti pa­met. Pa­me­ti se ri­jet­ko do­zvo­lja­va da pro­ra­di. Po­sto­ji jed­na sta­ra iz­re­ka ko­ja ka­že: „U ze­mlji u ko­joj se svi mr­ze naj­vi­še mr­ze ono­ga ko­ji ne zna da mr­zi”. Ja sam čo­vjek svi­je­ta.... – ka­že Ma­si­mo.
Per­fek­co­ni­zam, ka­ko ka­že, do­no­si i po­zi­tiv­ni stres. Pop mu­zi­ka je po­su­sta­la.
- Ni­je­su se do­go­di­la no­va i ja­ka ime­na. Ka­ko pri­mat sve vi­še pre­u­zi­ma mu­zi­ka ko­ja aso­ci­ra na na­šu stvar­nost mla­di se uve­li­ko okre­ću no­vo­kom­po­no­va­noj mu­zi­ci. Raz­li­ka je u to­me što je `80-ih go­di­na bi­lo ap­so­lut­no nej­vjero­vat­no da ne­ko slu­ša tu mu­zi­ku. To se ni­je mo­glo do­go­di­ti. Ne mo­žeš slu­ša­ti Elek­trič­ni or­ga­zam ili Eka­ta­ri­nu Ve­li­ku i isto­vre­me­no na­rod­nja­ke. Me­đu­tim sa­da ja­ko pu­no mla­dih slu­ša na­rod­nja­ke, ali ne slu­ša ovo dru­go. Ka­ko ve­li­ki broj lju­di bi­ra taj put na­sta­la je jed­na ja­ko ve­li­ka ru­pa u kre­a­tiv­nom ba­ze­nu kod mla­dih lju­di ko­ji bi mo­žda na­pi­sa­li ne­ki no­vi „Krug” ili „Sjaj u ta­mi”, ali su se na­ža­lost u ne­kim ključ­nim go­di­na­ma okre­nu­li no­vo­kom­po­no­va­noj mu­zi­ci ka­ko bi u njoj po­sti­gli ve­li­ke stva­ri – ka­zao je Sa­vić.A.Š.

Po­ro­di­ca moj dom i moj tron

Ma­si­mo Sa­vić po­ro­di­cu do­ži­vlja­va kao naj­ve­ću po­dr­šku. Nje­go­va že­na Eni i kćer­ka Mir­na su je­di­ni kon­sul­tan­ti sa ko­ji­ma on bi­ra šta će i ka­ko sni­mi­ti. To mu na­me­će oba­ve­zu da i on bu­de nji­ho­va naj­ve­ća po­dr­ška i po­moć.
- Ka­da ne­ko ka­že za vas, ili ka­da upo­tri­je­bi jed­nu ja­ko va­žnu i ve­li­ku ri­ječ, ko­ja me­ni stra­šno pu­no zna­či, ri­ječ go­spo­din, on­da ta oso­ba zna da ne­ma šan­se da ja ne­ću da­ti ru­ku svo­joj su­pru­zi. Ja ne mo­gu bi­ti ne fer. Ako ona pe­re pro­zo­re, ja ću pra­ti ku­pa­ti­lo. Vr­lo sam de­ta­ljan pa ja to sve oči­stim naj­bo­lje što mo­gu i pi­tam: „ dra­ga je­sam li bio do­bar”, ona ka­že: „od­li­čan”, i me­ne to usre­ći. Jed­na šet­nja sa psom je na njoj jed­na na me­ni. Ima­mo ja­ko do­bar od­nos. Ta­kav od­nos ni­ti stva­ra ne­u­god­nu ti­ši­nu ni­ti pri­je­či raz­go­vo­ru. Opu­šte­ni smo jed­no pre­ma dru­gom. Ne­ma­mo šta jed­no dru­gom za­mje­ri­ti i di­je­li­mo svo­je oba­ve­ze na naj­po­šte­ni­ji na­čin. U bra­ku mo­raš bi­ti ra­zum­na i fer oso­ba.... – ot­krio je Ma­si­mo.